O POHODU NA DRINU

 

              Dan prvi - Perućac 

Osvanulo je hladno i maglovito jutro. Hladnoća me nije brinula, znala sam da će biti lep i topao dan, samo treba sačekati da sunce izviri iznad planine.

Tog dana smo očekivali da stigne ekipa.

Mi smo došli dan ranije da bi otišli u izviđanje terena pre nego što krenemo na izlete. Ovog puta smo bili samo Sale, Čeda i ja, na predhodnim pohodima smo imali malo više ljudi u organizaciji.

Kada je sunce oteralo maglu, pojavila se i Tara, planinska lepotica koja kreće odmah tu, iz dvorišta naših domaćina. A Drina, najlepša reka na ovim prostorima, ona nam je preko puta J.

Čarobno jutro smo započeli kafom i višnjevačom sa Radom i Milanom, kod kojih odsedamo već ko zna koji put. Njihovo domaćinstvo je najlepše u Perućcu. Besprekorno je čisto, uprkos mnogobrojnim životinjama koje slobodno šetaju svud okolo.

Nakon kafe, otrčasmo na komplet lepinju! Inače se trudimo da se zdravo hranimo, ali odlazak na komplet lepinju u ovim krajevima ja doživljavam kao svojevrsni ritual.

Prve su stigle Tijana, Tanja i Nataša. Dočekali smo ih u dvorištu kuće koju smo obezbedili za ekipu. Odmah zatim su se pojavile Marija, Anđela i Suzana. Joca je stigao poslednji. Jedan muškarac i šest žena, to je ovogodišnja ekipa. Očekivali smo i Gocu, ali se na žalost zbog virusa nije pojavila.

Druženje smo započeli višnjevačom za dobrodošlicu i dogovorima za sutrašnji izlet, a onda smo ih ostavili da se aklimatizuju i uživaju u ostatku dana.

Tada je počela njihova radost, a moja agonija! Kako sam se vratila do naše brvnarice, počeo je stomačni virus. Grljenje wc šolje je trajalo celo popodne do kasno u noć... bilo mi je jasno da sutradan neću otići na izlet...

                          

                 Dan drugi – Zaovinsko jezero

Nedeljno jutro bilo je još hladnije nego predhodnog dana.

Probudila sam se oko 5h, malo pre prvih petlova. Uz jutarnji čaj i očaj zbog trenutne iscrpljenosti, sačekala sam da Sale i Čeda ustanu. Mučnine više nije bilo, ali mi je telo bilo toliko polomljeno da nisam smela ni da pomislim na celodnevno veslanje. Nisam bila sposobna ni da ekipi održim jutarnji čas joge L. Ipak, prošetala sam do njih da ih ispratim i poželim prijatan dan.

Na Tari je još bilo hladno kada su stigli, ali kako su krenuli da veslaju, temperatura je rasla, pa su se brzo oslobodili suvišnih slojeva garderobe. Sa temperaturom od 26 stepeni, dan je bio idealan za ovaj izlet.

Veslanje uvek kreće pomalo trapavo za one koji to rade prvi put. Potrebno je malo vremena da se oseti čamac, da se sprijateljiš sa veslom, da se usklade zaveslaji i energija dvoje ljudi u čamcu... Sve to ne traje dugo, vrlo brzo se pronađe pravi ritam, i dalje je sve čisto uživanje J. 

U ovoj ekipi nisu bili samo početnici. Neki su ranije išli sa nama na izlete koje organizujemo na reci, a najiskusnija među njima – Marija je sa nama pre tri godine uzduž i popreko preveslala ovo jezero.

Polazak je bio od male brane „Kruščica“, nazvane po istoimenom selu, ka Zaovinama i velikoj brani, a onda su skrenuli ka Mandićima do Nove Vežanje. Tamo je bila pauza za ručak i kaficu, na mestu gde smo i predhodnih godina voleli da odmaramo...

Ekipa je bila vesela. Šala za šalom, planina se orila od smeha. Pojeli su svoj obrok, a zatim uživali izvaljeni u travi... sve dok nije krenulo nešto da šuška u šumi iza njih. Nisu bili zabrinuti dok ih Sale nije podsetio na postojanje medveda u tom kraju. Tu je prijatnoj pauzi došao kraj, neki nisu više želeli da se zadrže na tom mestu...

Posmatrala sam ih kad su se vratili. Umorni ali zadovoljni, puni utisaka i komentara. Znala sam da će tako biti...

                    Dan treći – Kanjon Trešnjice

Treći dan smo započeli jutarnjim vežbanjem joge i pranayame. Pojedinci su imali blagu upalu mišića od veslanja predhodnog dana, pa im je prijalo da se istegnu i pripreme za predstojeće napore. Čeka ih pešačenje kanjonom Trešnjice.

Ja sam na žalost propustila i taj izlet, jer se ponovo nisam osećala dobro... skočila mi je temperatura. I opet sam ih ispratila sa osmehom, ali sam ostala tužna, i prilično zabrinuta za sopstveno zdravlje...

Selo Gornja Trešnjica se nalazi četrdesetak kilometara od Perućca, nizvodno niz Drinu. Tu se reka Trešnjica uliva u Drinu, nakon svog 23 km dugačkog spusta sa jugozapadne strane Povlena, gde izvire na 1185 metara nadmorske visine. Na svom putu formira kanjon, divalj i nestvarno lep. Kroz deo tog kanjona prolazi put koji su utrli nekadašnji đaci škole u Gornjoj Trešnjici, koji su svakodnevno pešačili 7km od svojih kuća u selu Gornje Košlje (na planini Bobiji). U njihovu čast, taj put je nazvan ˝Đačka staza˝.

Đačkom stazom je tog dana hodila i naša ekipa. Prvi deo puta je lagan i pitom, blago uzbrdo, pa nizbrdo do reke, do dela koji meštani zovu Majdan. Tu je usledila prva pauza, ali ne zbog umora. Lepota ovog mesta je očaravajuća, pa imaš potrebu da tu malo zastaneš i uživaš. Nisu propustili priliku ni da se umiju i okrepe vodom iz reke  kojoj je stepen zagađenosti 0%!

Odatle kreće malo zahtevnija staza, jednim delom na strmini koja nekima nije bila prijatna za prolazak. Ozbiljniji uspon, pa silazak do druge rečice – Tribuće, koja formira sopstveni kanjon... na žalost u ovo doba godine korito je suvo... Tu je dobar deo ekipe počeo lagano da posustaje. Još malo dalje kotlinom, dok nisu visoko gore na litici ugledali Mitrovu Stenu, koja je i bila cilj ove šetnje. Na tom mestu se ekipa razdvojila. Samo Tanja, Joca i Sale su bili raspoloženi i spremni za poslednji uspon, pa su nastavili. Ostali su odlučili da ostanu izvaljeni na travi i uživaju u suncu, i piti od heljde koju smo im stavili u lanč paket. Pita je bila potpuni promašaj, bezukusna i nejestiva (i zauvek precrtana sa menija restorana koji nas hrani!).

Nakon svega petnaestak minuta, Tanja, Joca i Sale su mahali sa Mitrove stene. Za svoju izdržljivost i upornost su nagrađeni nestvarnim pogledom na mesto gde se spajaju dva kanjona, i susreću dve planine, Povlen i Bobija. A onda i preletanjem najvećeg orla na ovim prostorima Beloglavog Supa, na samo desetak metara od njih. Vredelo je!

         Dan četvrti – Kanjon Drine

Kada sam predhodnog dana ispratila društvo na izlet, spakovala sam se i zaputila u Bajinu Baštu da obavim testove, analize krvi, preglede. Rezultati odlični, ništa ne ukazuje na ozbiljan problem. Nakon konsultacije sa “strukom”, uzela sam lekiće od kojih mi je odmah bilo mnogo bolje.

Tako sam se i ja nakon jutarnjeg  časa joge, konačno pridružila ekipi. Kanjon Drine mi je jedan od omiljenih i nisam htela da ga propustim. Osećala sam da mi je kondicija znatno pala, ali sam se uzdala u adrenalin, znala sam da će ga biti dovoljno ;)

Sada se u iskusnoj veslačkoj ekipi već znalo ko je bolji za tempo, a ko za upravljanje, pa smo se lako podelili u parove i krenuli.

Treći kilometar od brane na Perućačkom jezeru je bio naša polazna tačka. Krenuli smo uzvodno pored splavova i zapazili da ih je znatno više nego prošle godine. Nije mi drago zbog toga, ali to je neka druga tema...

Preko puta je Bosna. Na mapi postoji linija koja deli jezero na pola, ali mi je tamo nismo videli,  tamo su samo reka, leva i desna obala, i sunčano nebo. Obale Drine nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, pa smo uživali dok smo iz pitomog okruženja išli ka sve surovijem... ka trećem po dubini kanjonu na svetu!

Prvu pauzu smo napravili na jednom od retkih mesta u kanjonu gde se može izaći na obalu. Bilo je vreme da se popije kafica, protegnu noge, i podele prvi utisci. Raspoloženje u ekipi je bilo sjajno, već smo bili dovoljno opušteni da zbijamo šale jedni na račun drugih. Tako je Čeda optužen da zabušava i da mu je u rukama duže foto aparat nego veslo. Bio je u čamcu sa Tanjom, čiji je takmičarski duh lagano krenuo da se budi.

Uz kafu smo uživali u mirisu divljih ciklama koje rastu svuda okolo.

U narednim kilometrima uzvodno, nismo prestajali da se divimo lepoti i moći ovog kraja. A tek energiji! Mesto gde se dodiruju i spajaju tako moćne sile planina i reka, je ono koje budi osećaj za koji ne postoje reči, jer reči skidaju lepotu doživljaja.

Bližili smo se tabli koja označava dvanaesti kilometar, kad smo zaključili da je vreme za odmor i ručak, a zatim lagani povratak. Ručali smo u kanuima. Privezali smo se jedni uz druge, i formirali šarenu lepezu ušuškanu u stenovitu obalu. Čedo je poželeo da ovekoveči taj prizor sa obližnje stene, ali smo zaključili da ipak fotografija nije vredna rizika.

Nakon ručka smo se opružili u čamcima, i uživali  u trenutku.

Pauza je trajala taman toliko da prikupimo snagu za povratak. Ipak, pre nego što smo krenuli nazad, veslali smo još malo uzvodno privučeni neverovatnim umetničkim delima koje samo priroda može da napravi. Na jednom takvom je pisalo ˝Ne prilazi! 1.zona zaštite˝.  Dok smo istraživali, Joca je iskoristio priliku da zabaci još koju varalicu, ali ribe nije bilo.

Nazad smo prvo krenuli lagano, dok Tanja nije počela da ubrzava tempo. Da se ne lažemo, ona je bila fizički najspremniji član ekipe. Nije da nas je baš pozvala na takmičenje, ali njena brzina i energičnost je nas ostale pokrenula, pa smo započeli trku niz kanjon. Dobra tri kilometra smo veslali punom parom, dok nismo počeli da posustajemo od umora. Da li smo se trkali jedni sa drugima ili sa samim sobom, o tome treba dobro razmisliti, ali svaka trka oduzima energiju, pa su nekima od nas kilometri postajali sve duži.

 Ja sam prva usporila. Anđeli je bilo jasno da sa mnom u kanuu ovo veslanje gubi takmičarski karakter. Telo mi je govorilo da sam preterala, ali znala sam ja to i pre njega ;) .Sada samo lagano, ima još kilometara do kraja..  Ubrzo su svi usporili, svako je našao svoj ritam, kao i potrebu za tišinom.

Svako se na svoj način borio sa umorom na poslednjoj deonici puta. Suzana koja je (ali samo po godinama) bila najstarija među nama kaže da su se u njoj preplitale misli, od onih koje je opominju i pitaju ˝šta ti je ovo trebalo˝, do ohrabrujućih i motivišućih koje su joj davale snagu da izdrži. Lila i žuti kanu su opalili još jednu mini trku do cilja, ali mislim da nemamo pobednika zbog neregularnosti na samom kraju trke :D.

Na kraju smo svi pobedili! Ovi ljudi koji su samo dva dana ranije prvi put seli u kanu i uzeli veslo u ruke, sada su preveslali 19 kilometara! Malo li je za drugi put?! 

 

                   Dan peti – epilog

To poslednje jutro je bilo toplije od svih predhodnih. Nismo žurili sa jutarnjim časom joge, pa je sunce prijatno grejalo kad smo počeli. Trava je već bila suva, i konačno smo bosonogi vežbali na svojim prostirkama, za razliku od predhodnih dana kada smo zbog vlage počinjali u patikama. Prvo asane, zatim pranayama i lagana meditacija, tako je počinjao svaki dan (osim onog prvog jutra kad sam bila onemogućena :- ).

Joga je bitan deo naših aktivnih boravaka u prirodi. Istina je, tih se dana na izletima izlažemo naporima koji nam nisu ni uobičajeni, ni laki. U želji da se vidi i doživi što više, nekada jedva ostane snage za povratak. Zamor i bolovi u mišićima su uobičajeni, pa su prilagođene joga vežbe način da se telo okrepi, osnaži i pripremi za novi dan.

I zaista bude drugačije. Asane su pomagale da se probude i uravnoteže svi sistemi u telu, od krvotoka do zdravog protoka energije. Snaga same prirode na mestu gde smo vežbale, olakšala je da se kroz disanje i pranayamu uključimo u njen tok, i koristimo čistu energiju koje je bilo u izobilju. Koliko nam je ta energija prijala, mogla sam da primetim tog poslednjeg dana; tela su nam dobila stabilnost i čvrstinu, a um je postao lagan i protočan. Kako i ne bi, kad su nas  grlile Tara sa jedne, i Drina sa druge strane...

Nakon joge se nikome nije žurilo da krene put Beograda. Taman su i Joca i Sale pristigli iz ribolova, pa smo seli svi zajedno da još jednom pre rastanka podelimo utiske. Svi su bili zadovoljni i puni reči hvale za koncept i organizaciju, što je potvrda da naš trud i napor da se ovakvi pohodi organizuju nisu uzaludni. I, rećiću vam zašto je još sve ovo vredno truda - zbog promene koja je očigledna u svakome od nas nakon samo par dana, zbog osmeha, zdrave boje lica, opuštenosti, spontanosti... zbog sreće, koja je bez nekog vidljivog razloga prisutna još danima nakon povratka kući...

Doviđenja do nekog novog pohoda!