Lekcija Majke Prirode – o egu

U svojoj svakodnevici, mi ljudi iz gradova, često zaboravljamo ko smo.

Upadamo u zamke sopstvenih misli, rasuđujemo, etiketiramo, pravimo razliku, imamo određene emocionalne reakcije na događaje, na ljude, reči, situacije, i sve nas to udaljava od suštine. 

Od buke u glavi postajemo duhovno paralisani.

 Kada smo u prirodi prisutni svim svojim čulima, istovremeno možemo da doživimo i osećaj povezanosti sa okruženjem. Taj osećaj povezanosti nam takođe omogućava da vidimo i osetimo koliko su malene uloge naših života u ovom svetu.

 Kada stojim na ivici litice i gledam u beskrajno prostranstvo, bilo da su to nepregledne livade, kilometri šume ili planinski lanci koji sežu više nego što oko može da vidi, gotovo je nemoguće da ne pomislim “ vau, tako sam mala u poređenju sa beskonačnom veličinom prirode!”. 

Majka priroda nas stalno postavlja na svoje mesto na mnogo različitih načina, na primer dozvoljavanjem da se suočimo sa njenim prostranstvom, ili ekstremnim vremenskim uslovima... i izaziva strahopoštovanje. To strahopoštovanje lako iscedi naš prilično napumpani ego, pa počinjemo da osećamo poniznost u prisustvu prirode. Sa tog mesta poniznosti smo u stanju da usmerimo pažnju na potrebe drugih, umesto da se fokusiramo na svoje sopstvene. Pojačava se nagon za davanjem umesto da uzimamo, i tada naša uloga u ovom svetu dobija veći smisao...